Home O nama Aktivnosti Dokumenta  Vesti  Funkcionalna analiza pravosuđa Javne nabavke i zaposlenje  Kontakt 

Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji

Procena spoljašnjeg učinka > Efikasnost u pružanju pravosudnih usluga

d. Proceduralna efikasnost i efektivnost

  1. Na sposobnost sudskog sistema u značajnoj meri utiče način organizacije suda i upravljanje sudom, kao i pitanje da li sudije raspolažu proceduralnim alatima i način na koji drugi mogu olakšati ili ometati njihov rad. Ovaj odeljak analizira neka pitanja koja utiču na efikasnost sistema, što odgovara pokazatelju 1.4 iz Okvira za merenje učinka. Za razliku od argumenata da veći broj predmeta uvek zahteva više sudija ili više rada, ove reforme istražuju načine koji bi olakšali njihov učinak omogućavajući sudovima da pruže usluge većeg (ili istog) kvaliteta za manje vremena, uz istovremeno smanjenje pritiska i opterećenja sudija i osoblja. Komitet ministara Saveta Evrope i Konsultativni savet evropskih sudija predlažu standarde za ročišta i odlaganje ročišta, ali je najbolje da pokazatelji za ovakva pitanja budu definisani za pojedinčanu zemlju.262
  2. Za razliku od prethodne diskusije, ovaj odeljak se manje oslanja na statističke podatke o broju predmeta, a više na rezultate ankete, pravne analize i razgovore sa ključnim akterima. AVP ne generiše izveštaje koji bi mogli biti korišćeni za utvrđivanje proceduralnih razloga kašnjenja ili pokazatelja koji mogu biti korišćeni za praćenje poboljšanja.263 Takve mogućnosti postoje, ali se podaci ne unose. Važno je ispraviti ovaj nedostatak kako bi se obezbedio nadzor i unapređenje proceduralne efikasnosti kroz prikupljanje i analizu podataka.264 Unapređena proceduralna efikasnost će verovatno zahtevati set ciljanih i prilagođenih reformi, koje obavezno moraju da budu efektivno praćene.

i. Uručivanje poziva za sud

  1. Uručenje poziva igra ključnu i čestu ulogu u sudskim postupcima u Srbiji. Procesni zakoni zahtevaju da strane u sporu moraju biti obaveštene, uručenjem poziva, u svakoj fazi postupka i da odluke stupaju na snagu od datuma kada je obaveštenje uručeno. Kao rezultat toga, potreban je veliki broj uručenja.265
  2. Čak i pre postupka uručenja poziva za sud, korisnici nailaze na poteškoće u lociranju adrese relevantnih strana.266 Dobijanje adrese često podrazumeva saradnju između različitih državnih tela, kao što su policija, različita nadležna ministarstva ili Agencija za privredne registre. Akteri navode da su ove institucije obično neaktivne. Nedavne izmene procesnih zakona sada propisuju obavezu policije da pomaže sudovima u postupku uručenja poziva za sud,267 ali da će biti potrebna intenzivnija saradnja između sudova i policije kako bi ovo funkcionisalo u praksi. U nekim sudovima takođe dolazi do kašnjenja u slanju poziva za sud, zbog obimnih internih procedura. Na primer, u Osnovnom sudu u Subotici su uspeli da usmere taj proces, videti Okvir 4 poglavlja Upravljanje i rukovođenje.
  3. Kada se dobiju adrese, u proseku oko 57% pokušaja uručenja poziva se završi neuspešno. Ne postoje standardni izveštaji kroz AVP niti SAPS koji bi pratili ili poredili proces uručenja poziva u različitim sudovima i/ili različitim periodima. Za unapređenje učinka, potrebno je prikupljati i analizirati podatke o broju uručenja, stopi uspešnosti i troškovima.
  4. Izbegavanje uručenja je jednostavno.268 Pošta dostavlja pozive samo tokom dana, kada je većina ljudi na poslu. U gradovima je prijem teško registrovati, jer poštanski sandučići stanova nisu zapečaćeni.

Okvir 8: Inovacije i efikasnost ugušeni u Novom Sadu

Prekršajni sud u Novom Sadu koristio je usluge Omladinske zadruge Sloboda, kao svoje interne kurirske službe u gradu Novom Sadu, kao i u opštinama Veternik, Futog i Petrovaradin. Kuriri Slobode su plaćani 40 RSD po uspešnom uručenju. Prema informacijama Prekršajnog suda, stope uspešnosti kretale su se između 75-80%, što je rezultiralo brojem od 7,000-10,000 dostavljenih dokumenta mesečno. Njihovi kuriri su više puta pokušavali dostavu za istu cenu, tako što su nekoliko puta u jednom danu odlazili na adresu stranke. Takođe su sudu davali informacije sa terena, koje su olakšavale dalje proceduralne korake, kao što su informacije o netačnoj adresi ili ukoliko osoba više ne živi na navedenoj adresi. Kuriri su takođe bili spremni da rade nakon redovnog radnog vremena i vikendima, kada postoji veća verovatnoća da će građani biti kod kuće.

Po rečima predsednika suda:

‘Sloboda je pružala zapanjujući doprinos efikasnijem poslovanju suda, u pretpretresnom postupku, tokom postupka i kasnije u fazi izvršenja sudskih odluka. Oni su takođe omogućavali efikasniju primenu rokova, koji su od suštinskog značaja u pravnom postupku, te su nam tako pomogli da smanjimo broj predmeta koji bi inače zastareli. Njihov rad je značajno unapredio našu stopu naplate novčanih kazni i povećao priliv sredstava u budžet.’

Uprkos uspehu, Prekršajni sud je u 2014. godini prekinuo saradnju sa Slobodom. Odobreni budžet za 2014. godinu za sud je samo delimično odobren, a stavka za internu službu dostave je smanjena na jednu četvrtinu iznosa. Prekršajni sud se vratio na korišćenje usluga Pošte, gde je sigurnije nakupiti docnje, a troškovi mogu biti lakše maskirani u okviru opšte administracije.


  1. Akteri su jednoglasni u oceni da je Pošta neefikasna, i da kroz plaćanje prema broju pokušaja uručenja nema mnogo podsticaja za unapređenje.270 Poštanski radnici su slabo plaćeni sa oko 200 EUR mesečno, i za tako male plate nisu spremni da rizikuju odlazak u nebezbedna naselja. U manjim gradovima, poštanski radnici su poznati po pružanju pomoći stanovnicima u izbegavanju uručenja poziva, ili kao usluga prijateljima/rođacima, ili u zamenu za mito.271 Zaposleni u Pošti takođe prolaze minimalnu obuku.
  2. Neki sudovi pokušavaju da upravljaju učinkom poštanske službe, uz nešto uspeha. Osnovni sud u Užicu je potpisao Memorandum o razumevanju sa poštanskom službom u Užicu za potrebe uručivanja poziva, u kome je Pošta saglasna da će za dva pokušaja uručivanja naplatiti naknadu od 44 RSD. Pošta se takođe saglasila da će posvetiti posebnu pažnju uručenju poziva za sud u ruralnim područjima. U proseku, Osnovni sud u Užicu izdvaja oko 34,000 EUR godišnje za sve poštanske usluge, uključujući uručenje poziva i dostavljanje drugih sudskih odluka i pravnih akata, uz redovno dostavljanje pošte. U okviru ovakvog aranžmana, oko 60% njihovih dostava su uspešne.
  3. Poboljšanja u mehanizmu uručenja mogla bi doneti značajna unapređenja u efikasnosti sudova. Zastareli Memorandum o razumevanju između Pošte Srbije i Ministarstva pravde bi mogao biti revidiran, na primer kroz prelazak na strukturu plaćanja nakon uspešne dostave. Korišćenje ugovorenih kurira generalno daje bolju vrednost i mogla bi biti podstaknuta. Na primer, pogledajte Okvir 8 koji naglašava poboljšanu efikasnost dobijenu kroz angažovanje interne kurirske službe ugovorene od strane Prekršajnog suda u Novom Sadu. Drugi ističu da bi privatni izvršitelji mogli preuzeti tu ulogu, a u zamenu bi njihove naknade postale sudski troškovi koji se isplaćuju pobedničkoj strani u postupku. Dugoročno bi elektronsko uručivanje moglo da bude korišćeno.
  4. Nedavne izmene Zakona o parničnom postupku i Zakona o krivičnom postupku usmerene su ka unapređenju efikasnosti uručenja poziva za sud, svaki na svoj način. Novi ZKP uvodi mnogo šire značenje uručenja poziva, uključujući nekoliko mogućnosti u smislu toga ko može primiti ličnu dostavu.272 Uzastopne izmene Zakona o parničnom postupku prate različite putanje, stvarajući nove oblike uručivanja poziva i nameću rokove za proceduralne prekretnice i kazne za stranke koje se upuštaju u odugovlačenje postupka.273 Ukoliko budu efikasno sprovedne i nadgledane, ove reforme bi mogle transformisati delotvornost dostave u srednjem roku i pobošljati sveukupnu pravovremenost rešavanja. Napredak je potrebno pažljivo nadgledati, a reforme vremenom moraju biti usklađivane kako bi se dostigli željeni rezultati. Međutim, ukoliko ne dođe do reforme aranžmana sa pružaocima usluga dostavljanja, puna implementacija bi mogla biti osujećena.
  5. U poređenju sa drugim evropskim zemljama, Srbija ne beleži najbolje rezultate u brzom dostavljanju poziva, ali se situacija naizgled popravila. Prema CEPEJ, u 2010. godini Srbija je bila jedna od 8 zemalja gde je za obaveštenja o sudskoj odluci o naplati duga bilo potrebno najviše vremena (11-30 dana), ali je do 2012. godine Srbija prešla u kategoriju od 6-10 dana.274 Nedavne proceduralne reforme, u kombinaciji sa boljim pružaocima usluga, mogle bi podstaći značajan napredak u rangiranju Srbije.

ii. Zakazivanje i ročišta

  1. Nekoliko faktora pokreće efikasnost u zakazivanju ročišta, uključujući broj ročišta po predmetu, pravovremenost ročišta i učestalost otkazivanja i odlaganja ročišta. Pravosuđa koja brinu o tome kako ovih faktori utiču na produktivnost, zahtevaju da njihovi sistemi za vođenje predmeta beleže broj i datum ročišta, odlaganja i vreme koje je proteklo između otkazanog ročišta i novog datuma.
  2. Evropske smernice su poučne. Komitet ministara Saveta Evrope, u svojoj preporuci O prinicipima parnične procedure dizajniranih da bi se poboljšalo funkcionisanje pravosuđa, navodi preporuke da parnični postupci treba da se sastoje od:

    ‘ne više od dva ročišta, prvog preliminarnog i drugog za prikupljanje dokaza, saslušavanje argumenata i ukoliko je moguće, donošenje odluke, bez odlaganja osim kada se pojave nove činjenice ili u ostalim izuzetnim i važnim okolnostima.’275

    Iako Konsultativni savet evropskih sudija (CCJE) kvalifikuje preporuku navodeći razliku u praksi između zemalja članica EU i različite potrebe u zavisnosti od vrste predmeta, CCJE takođe naglašava značaj sudija u kontrolisanju rasporeda i trajanja postupka, postavljanja čvrstih rokova i ostvarivanja njihove moći da odbijaju neopravdana odlaganja. U nekim instancama, sudovi su definisali predložena ograničenja za broj ročišta po predmetu. Novi procesni zakoni u mnogim zemljama pokušavaju da ograniče broj ročišta kroz konsolidovanje onih ročišta koja se zakazuju u sličnim fazama toka predmeta. Nažalost, često nema dovoljno naknadnih informacija kako bi se utvrdilo da li je održan manji broj ročišta ili na koji način reforme utiču na pružanje usluga.
  3. Zakazivanje ročišta se uglavnom radi ručno, što sprečava efikasnost.276 Prelazak na elektronsko zakazivanje bi omogućilo veći broj zakazanih ročišta i pomoglo bi da se izbegne ‘duplo zakazivanje’, a bilo bi takođe lakše za nadgledanje. Takve reforme zahtevaju aktivno upravljanje od strane srednjih sudskih administratora i službenika, uz podršku i nadzor predsednika sudova.
  4. Sudovi uglavnom zakazuju ročišta samo u jutarnjim časovima. Kada su upitani zašto ne zakazuju ročišta u popodnevnim časovima, uobičajeni odgovor je da se ‘uvek radilo na taj način’. Drugi zabeleženi odgovori su da ‘ljudi ne vole da rade popodne’ ili da tužioci i advokati možda nisu dostupni. Većina modernih pravosudnih sistema u Evropi i u drugim zemljama imaju gušći raspored po sudnicama, posebno u nižim sudovima, kako bi se maksimalno iskoristile slobodne sudnice, sudije i osoblje tokom čitavog dana. Sudnice koje se ne koriste za pun dan ročišta obično jedan sudija koristi za kraća ročišta pre podne, dok drugi sudija koristi istu sudnicu posle podne. Kroz gušće rasporede u sudnicama u osnovnim i višim sudovima u Srbiji, posebno za parnične postupke, sudije bi mogle povećati tempo ročišta i smanjiti dužinu postupka, dok bi istovremeno maksimalno iskoristili ograničen broj sudnica.277 Vremenom se formiraju usklađeni rasporedi i razvijaju se efikasnije navike. Takve reforme su često praćene elektronskim dnevnicima (opisano iznad).
  5. Obično prođe nekoliko meseci između podnošenja predmeta i prvog ročišta. Iako je određeni vremenski interval očigledno potreban, akteri su u razgovorima ukazali da je ovo kašnjenje preterano za predmete prve instance. U Anketi o percepciji pravosuđa u Srbiji, korisnici sudova su naveli da je vreme čekanja u krivičnim postupcima obično oko 4 meseca, u parničnim i prekršajnim postupcima oko 3 meseca, dok su predstavnici poslovnog sektora čekali malo više od 2 meseca 278 (videti Sliku 41).
  1. Slično tome, postoji vremenska razlika između svakog ročišta. Korisnici suda navode da u proseku prođu tri meseca između dva ročišta u predmetima prve instance.280 Međutim, širom zemlje postoje varijacije. U razgovorima, advokati parničari koji su radili u sudovima širom zemlje naveli su da bi sud u istočnoj/južnoj Srbiji mogao da zakaže novo ročište u roku od nekoliko nedelja. Međutim, u sudovima koji rešavaju najveći broj predmeta, ovo bi bilo mnogo teže. U Beogradu je obično potrebno tri meseca ili više, a akteri pretpostavljaju da je razlog za odlaganje zakazivanja u Beogradu veliki broj predmeta koji sudije u Beogradu rešavaju. Međutim, kao što je prikazano u poglavlju Efikasnost, broj primljenih i rešenih predmeta po sudiji je visok u Prvom osnovnom sudu u Beogradu (1,472) i Drugom osnovnom sudu (1,123), ali ti brojevi nisu mnogo veći od broja predmeta u Zrenjaninu (1,017) ili Boru (962), gde je moguće dobiti bliži datum ročišta. Dakle, razlozi za odlaganje u zakazivanju mogu biti rezultat drugih faktora, a ne samo opterećenja predmetima.
  2. Ročišta se često završavaju sine die,281 posebno kod otkazanih ili odloženih ročišta. Datum sledećeg ročišta se zakazuje nakon završetka ročišta i strane u sporu moraju biti obaveštene. Ovo nije preporučena praksa i treba je izbegavati (CCJE Mišljenje 6, 2004). Moderna praksa (koja se navodno koristi u Beogradu za krivične predmete) nalaže da se svako ročište završava zakazivanjem datuma novog ročišta, što eliminiše potrebu za obaveštavanjem stranaka (osim onih koje nisu prisutne) kroz uručenje poziva, i omogućava strankama da planiraju u skladu sa tim.
  3. Gotovo rešenje je dostupno, a praktičari i korisnici sudova očekuju bolje zakazivanje. Jednostavne tehnike za upravljanje vremenom bi mogle doneti značajne rezultate, uključujući zakazivanje ročišta u popodnevnim časovima, određivanje datuma ročišta na kraju svakog ročišta i automatizovanje rasporeda, kao i nadzor blagovremenosti zakazivanja od strane predsednika i menadžera sudova. Rezultati bi mogli biti značajni, posebno u sudovima koji imaju puno posla i veliki broj zaostalih predmeta.

iii. Prosečan broj ročišta

  1. Korisnici navode da se u proseku zakazuju četiri ročišta u prvoj instanci krivičnih i parničnih predmeta, dva ročišta u prekršajnim predmetima i tri ročišta u privrednim predmetima. Broj ročišta je nepromenjen od 2009. godine (videti Sliku 42). Međutim, prosek krije velike varijacije među vrstama predmeta.282

iv. Prosečan broj otkazanih i odloženih ročišta i razlozi otkazivanja/odlaganja

  1. Sudski sistem Srbije ne prikuplja niti prati podatke o broju otkazanih ili odloženih ročišta. AVP u osnovnim i višim sudovima može da beleži ova otkazivanja i odlaganja, ali sudsko osoblje ne unosi podatke o tome i ne postoje izveštaji koji bi pomogli rukovodstvu suda da analizira takve rezultate. Ovo nije u skladu sa evropskom praksom, gde se odlaganje predmeta prati u više od 40 zemalja.284
  2. Značajan procenat sudskih ročišta se otkazuje ili odlaže. Prema procenama sudija, advokata i korisnika suda u Anketi o percepciji pravosuđa u Srbiji, više od 20 procenata otkazanih ročišta u prvoj instanci krivičnih i parničnih predmeta su predmeti iz oblasti privrede.285 Procenat otkazanih ročišta u prekršajnim sudovima je niži i iznosio je 12 procenata (videti Sliku 43). S obzirom na to da postupak zakazivanja može da traje tri meseca, čak i jedno odlaganje bi značilo da prođe šest meseci bez aktivnosti u datom predmetu.
  1. Najčešći uzrok kašnjenja je opstrukcija od strane stranke u postupku (videti Sliku 44). Iako opstrukcija postoji u svakom sistemu, posebno je ozbiljna u sudovima u Srbiji. Opstrukcija je izražena u nekoliko oblika. Akteri navode da su najčešće taktike za odlaganje sledeće:
    1. Izbegavanje uručenja poziva od strane stranaka i onih koji nisu stranke u postupku (videti iznad).
    2. Odsustvo iz postupka uz potvrdu o bolesti, koju je lako nabaviti.
    3. Posredovanje kod svedoka kako bi se organizovao njihov nedolazak ili kako bi se uticalo na njihovo svedočenje.
    4. Zloupotreba procesnih zakona od strane advokata.
    Korišćenje sudova kao instrumenta odlaganja predstavlja antitezu pružanja usluga pravosuđa, a probleme je potrebno jasno rešiti kako bi pravosudni resursi bili usmereni ka pružanju pravde.
  2. Učesnici koji nisu stranke u sporu su čest uzrok odlaganja (videti Sliku 44). Navodi se da je prekomerno oslanjanje na veštake uobičajeno, a prouzrokovano je strahom među sudijama da apelacioni sudovi neće podržati odluku nekog sudije da odbije ekspertizu veštaka, čak i kada taj veštak dodaje malu vrednost postupku. Što je više veštaka uključeno, to je postupak duži. Veštaci mogu imati dobre razloge za izostanak, kao što su loše zakazivanje od strane sudova ili docnje i dugovanja sudova prema njima. Neki mogu podnositi pristrasne izveštaje ili izveštaje lošeg kvaliteta, što samo doprinosi raspravi među strankama. Krivica za odlaganje može biti podeljenja, a razna unapređenja bi mogla biti identifikovana u svim segmentima.
  3. Dodatnu frustraciju izazivaju kašnjenja uzrokovana prenošenjem spisa predmeta. U predmetima koji se prenose između sudova, potrebno je nekoliko meseci da bi predmet bio prenet iz jednog suda u drugi, čak i kada se dva suda nalaze u istoj zgradi. Ovaj proces očito usporava rešavanje spora i stvara nezadovoljstvo iz perspektive stranaka. Tokom dve bolne reorganizacije sudske mreže 2010. i 2014. godine, došlo je do ozbiljnih problema u lociranju i prebacivanju predmeta između sudova i javnih tužilaštava. U nekim slučajevima predmeti su zatureni ili izgubljeni. Sa neorganizovanim sistemom čuvanja predmeta (kao što je prikazano na slici ovde), uvek ima prostora za greške i potencijalne zloupotrebe. Takva disfunkcionalnost može lako biti rešena kroz jednostavno upravljanje dokumentima, korišćenje bar kodova i povećano korišćenje dostupne tehnologije skeniranja predmeta.
  4. Prenošenje predmeta između sudija takođe izaziva kašnjenje. Masovno preraspoređivanje predmeta između sudova i sudija se desilo 2009/2010, a zatim ponovo 2013/2014. godine, kao sastavni deo dve bolne reorganizacije sudske mreže. Prenošenje predmeta je izazvalo ozbiljne ‘oscilacije’ i nepotreban rad za sistem, jer su zaposleni u sudovima slali i primali predmete, a sudije, tužioci i stručni saradnici su se upoznavali sa materijalima u spisima predmeta. Masovno prenošenje je takođe izmenilo podsticaje za sudije da otvaraju ili nastavljaju predmete, a neki akteri su naveli da su sudije ‘sedele na predmetima’ tokom ovog prelaznog perioda. U razgovorima sa fokus grupama, korisnici suda su se često žalili da je ovo prenošenje upravo bilo čest razlog kašnjenja. Sada kada se sudska mreža stabilizovala, ovakvo obimno prenošenje treba izbegavati u budućnosti. Prenošenje predmeta može biti korisno, posebno kada se predmeti prenose u ranoj fazi postupka iz preopterećenih sudova u obližnje sudove sa manjim obimom posla. Međutim, u budućnosti takvi transferi treba da budu targetirani i treba da se odvijaju efikasnije kako bi se sprečilo kašnjenje.
  1. Postoji veza između prekomernog broja ročišta, odlaganja i otkazivanja. Veliki broj ročišta umanjuje značaj svakog ročišta, što dovodi do nedostatka vremena za pripremanje, izostanaka i odlaganja. Pošto veliki broj aktera mora biti obavešten o svakom ročištu, veliki broj ročišta pogoršava problem uručenja poziva, što dovodi do odlaganja i otkazivanja ročišta. U razgovoru sa fokus grupama, korisnici se žale da veliki broj ročišta zahteva značajno lično angažovanje, što oduzima vreme. Zaposleni u privatnim kompanijama se suočavaju sa problemima u smislu odsustvovanja sa posla. Svi se slažu da veći broj ročišta povećava troškove i stres.288

v. Efikasnost u prevozu zatvorenika

  1. Akteri su takođe naveli kašnjenja u prevozu zatvorenika kao razlog koji izaziva odlaganje ročišta u krivičnim predmetima. Nisu dostupni statistički podaci sudova koji bi prikazali obim ovog problema, ali rukovodioci kazneno-popravnih ustanova i drugi akteri navode da se takva odlaganja redovno dešavaju.289
  2. Nedostatak planiranja i koordinacije između suda i zatvorske uprave znači da transferi ne teku tako glatko kao što bi mogao biti slučaj. Ukoliko sud ne planira efikasno i daje kratak rok upravi kazneno-popravne ustanove, uprava možda neće biti sposobna da preveze zatvorenika na vreme. Pravovremeno obaveštavanje i dvosmerni dijalog bi mogli da pomognu u prevazilaženju ovih problema. Nekoliko sudova je postiglo pozitivne rezultate kroz ‘grupisanje prevoza’ (tj. zakazivanje ročišta za zatvorenika iz istog zatvora na isti dan), iz čega mogu biti izvučene neke pouke.290
  3. Docnje mogu predstavljati razlog za odlaganje, jer sudovi imaju značajne docnje prema nekoliko kazneno-popravnih ustanova.291 Kao odgovor na takvu situaciju, neki zatvori sada zahtevaju avansno plaćanje za prevoz zatvorenika, kako bi pokrili troškove, pre dovoženja zatvorenika na ročišta, dok drugi zatvori jednostavno slabije reaguju na zahteve nego što bi inače mogli. Sa novim ZKP, koji je stupio na snagu u oktobru 2013. godine, prevoz zatvorenika na saslušanja i razgovore tokom istražne faze će biti pokriven iz budžeta tužilaštava. Ipak, ne postoje dokazi da je ta činjenica uzeta u obzir tokom pripreme budžeta za tužilaštva za 2014. godine.
  4. Odlaganja, u manjoj meri, mogu nastati kao kombinacija fizičkih i materijalnih problema. Neke zatvorske uprave nemaju potrebna vozila i gorivo za olakšavanje prevoza, delimično zbog nekih docnji koje druge institucije imaju prema njima. Neki sudovi takođe nemaju odgovarajuću infrastrukturu za čuvanje zatvorenika na dan ročišta, a anegdotski dokazi ukazuju da neki zatvorenici čekaju u javnom prostoru, uz obezbeđenje, ali u blizini drugih stranaka.
  5. Za svaki od ovih problema postoji spremno rešenje. Osnovna poboljšanja u planiranju, koordinaciji i finansijskom upravljanju bi mogla odmah unaprediti efikasnost u prevozu. Sudovi bi mogli da budu fleksibiliniji u radu sa zatvorskim upravama u smislu zakazivanja ročišta u grupama ili prilagođavanja vremena ročišta kako bi zatvorske uprave bile efikasnije. Dijalog između pojedinačnih sudova i zvaničnika zatvorskih uprava mogao bi da donese pragmatična rešenja. Dugoročnija rešenja bi mogla da ponude unapređene aranžmane za plaćanje kaucije, poboljšanja u ćelijama za čuvanje zatvorenika u nekih sudovima i uvođenje usluga video konferencije u većim sudovima i zatvorima.

vi. Korišćenje modernih tehnika za vođenje predmeta

  1. Pripremna odeljenja imaju potencijal da transformišu proces vođenja predmeta tako što mogu obezbediti da ročišta budu spremna za nastavak i da teku bez problema. Sudije, sudsko osoblje i advokati su se u razgovorima složili da bi ova odeljenja bila korisna, naročito ukoliko bi mogla da obezbede da predmeti budu spremni za ročište. Od njihovog uvođenja u sudski poslovnik 2010. godine, sudsko osoblje vredno radi na pripremi predmeta za ročišta i rešavanje proceduralnih pitanja. Međutim, u mnogim sudovima takva odeljenja ne postoje i potrebno je razmotriti njihovo prioritetno formiranje (za diskusiju o pripremnim odeljenjima, videti poglavlje Upravljanje i rukovođenje).
  2. Nedavnim izmenama Zakona o parničnom postupku i ZKP uvedena je neka vrsta pripremnog ročišta, kako bi se utvrdili rasporedi i rešila neka početna pitanja. Ove izmene bi trebalo da doprinesu da značajan broj ročišta teče bez problema. Gledajući unapred, biće važno pratiti da li se takva ročišta održavaju, da li imaju željeni uticaj na zaobilaženje potrebe za kasnijim ročištima ili smanjenje vremena potrebnog za rešavanje predmeta.
  3. Ročišta takođe mogu biti dodatno konsolidovana. Prema važećem zakonu, čak i kada je u pitanju faza suđenja, ročišta su često nepovezana i parcijalna. Stoga pokušaji da se ročišta zgusnu 292 mogu donekle poboljšati stanje. Kada pripremna odeljenja budu sposobna da obezbede spremnost za suđenje, konsolidovana ročišta bi mogla da postanu norma. Ponovo, bolja upotreba AVP i njegova integracija bi omogućili nadzor nad ovim reformama radi merenja njihovog uticaja.
  4. Drugo pitanje je korišćenje ročišta za prenošenje ili razmenu informacija koje mogu biti dostavljene u pisanoj formi. Pisana razmena, razmena elektronske pošte i telefonski konferencijski razgovori o jednostavnim pitanjima su uobičajeni u modernim pravosuđima u Evropi i drugde. Trenutno u Srbiji, usmene izjave imaju dominantnu ulogu, uključujući i zahteve stranaka za priznavanje ili isključivanje određenih dokaza, pozivanje novih svedoka, prezentaciju legitimnih dokumentovanih dokaza ili drugih podnesaka, uključujući podneske za odlaganje. Neki delovi te komunikacije mogu biti delotvorno sprovedeni u pisanoj formi i mogu poslužiti kao uvod u ročište. Kroz povećanu upotrebu komunikacije u pisanoj formi, sudovi i stranke bi mogle na efikasniji način iskoristiti vremenske intervale između ročišta.

vii. Efikasnost u stvarnom sprovođenju ročišta

  1. Značajan procenat ročišta se smatra neefikasnim, kao što je prikazano na Slici 45 ispod.
  1. Na osnovu prikupljenih podataka o broju otkazanih i neefikasnih ročišta, moguće je izračunati Indeks efikasnosti koji prikazuje udeo efikasnih ročišta (ročišta koja doprinose rešavanju predmeta) u ukupnom broju zakazanih ročišta. 294 Indeksi efikasnosti pokazuju da je, u proseku, bilo 55% korisnih ročišta u krivičnim predmetima i 58% u građanskim predmetima (videti Sliku 46).
  1. Analiza ovih podataka pokazuje da kako se povećava broj zakazanih ročišta, broj efikasnih ročišta se smanjuje.296 Ovi podaci ukazuju da produženo trajanje sudskih postupaka verovatno nije posledica specifičnosti niti složenosti datog predmeta. Podaci više otkrivaju da se broj otkazanih i neefikasnih ročišta samo povećava tokom produženog trajanja postupka.
  2. Metode koje se koriste za uzimanje izjava na ročištima zahtevaju mnogo vremena i usporavaju dinamiku ročišta. Stranka ili veštak često moraju da daju iskaz više puta kako bi omogućili sudiji i daktilografu da unesu podatke o dokazima u zapisnik. Neki iskusni i proaktivni veštaci diktiraju svoje iskaze direktno u zapisnik, ali to nije česta praksa. Osnovna obuka o korišćenju softvera za obradu teksta i elektronsku razmenu dokumenata bi značajno mogla da unapredi brzinu i preciznost postupka. (Dugoročno treba razmotriti korišćenje audio ili A/V snimanja.)297
  3. Advokati imaju ulogu u usporavanju ročišta i izazivanju neefikasnosti. Pošto su plaćeni po ročištu,298 oni su direktno demotivisani da se bave materijom na ekspeditivan način. Neozbiljne tvrdnje prolaze nekažnjeno, a neki advokati navodno savetuju klijente kako da zakomplikuju postupak. Nekoliko aktera navode da advokati razvlače predmete tako što ohrabruju (ili se ne protive) veći broj proceduralnih koraka nego što je potrebno, u nastojanju da povećaju svoje račune. Tim Funkcionalne analize nije u mogućnosti da potkrepi ove tvrdnje.
  4. Nedavne izmene procesnih zakona teže unapređenju efikasnosti u sprovođenju ročišta. Mere uključuju:
    1. Stranke samo predlažu dokaze koji će biti prikupljeni, a sudija odlučuje koji dokazi su potrebni radi utvrđivanja bitnih činjenica u predmetu.299
    2. Sudija rukovodi ročištem i ispituje stranke, pregleda izvedene dokaze i daje reč strankama.300
    3. Sudija može kazniti svedoka ili veštaka koji se ne odazove na poziv suda ili na drugi način sprečava radnje u postupku ili pružanje usluge.301
  5. Uprkos ovim proširenim ovlašćenjima, odlaganja i otkazivanja se nastavljaju, što ukazuje da sudije još uvek ne koriste svoje nove uloge. Ovo može biti posledica nekoliko faktora. Sudije možda ne razumeju svoja proširena ovlašćenja i možda se plaše odmazde od strane stranaka u postupku. Sudijama je možda lakše da dozvole strankama da isteraju svoje, posebno u okruženju gde se sudije i advokati udružuju. Česte izmene procesnih zakona takođe mogu obeshrabriti sudije od primene novih odredbi – nekoliko sudija navodi da čekaju da neki drugi sudija napravi prvi korak kako bi videli kako će apelacioni sudovi reagovati. Dalje, neki akteri ukazuju na opštu pasivnost– uobičajeni stav ‘hajde da sačekamo i vidimo’ među sudijama.
  6. Nekoliko sudija nižih sudova navode da apelacione sudije ne podržavaju pokušaje sudija nižih instanci da unaprede proceduralnu efikasnost, ograniče zloupotrebu i guraju predmete napred. Po njihovom mišljenju, apelacioni sudovi će verovatno poništiti odluku sudije da odbije zahtev za dodatnim svedocima ili dokazima i vratiće predmet na ponovljeno suđenje samo da bi ‘skinuli predmet sa svog stola’.302 Jasno je da bi unapređenja u sudovima zahtevala proaktivno praćenje i ohrabrenje od strane rukovodstva u pravosuđu, VSS i disciplinskih tela. Jasna podrška višeg rukovodstva će pružiti podsticaje sudijama da promene ponašanje i umanje svoje strahove.

viii. Efikasnost u spajanju sličnih predmeta

  1. Nedostatak spajanja sličnih predmeta takođe dovodi do neefikasnosti i kašnjenja. Akteri su primetili da nije uobičajeno da se tužba i protivtužba tretiraju kao jedan predmet, čak i kada su veoma povezani i spajanje bi bilo adekvatno i u interesu stranaka. Često se tužba i protivtužba posmatraju kao dva odvojena predmeta, koja mogu, ali ne moraju biti dodeljena istom sudiji ili istom sudu.
  2. Praktičan primer je kompenzacija u krivičnom postupku. Sudije koje rade na krivičnim predmetima obično odbijaju da se bave odštetnim zahtevima koji proistuču iz postupka. Kao rezultat toga, na kraju krivičnog postupka, oštećena strana je dužna da pokrene novi parnični postupak (uključujući i plaćanje dodatnih sudskih taksi i advokatskih honorara), čak i za jednostavne štete. To doprinosi preuveličanom broju predmeta, smanjenoj dostupnosti pravde za stranke i produžava odlaganje za nadoknadu štete od kriminalnog ponašanja za oštećene strane.
  3. Pored tužbi i protivtužbi i srodnih postupaka, nedostatak spajanja sličnih predmeta je drugo pitanje. Neki sudovi su preopterećeni velikim brojem predmeta gde se predmeti većeg broja stranaka bave istim činjenicama i zakonima. Zakon o zaštiti potrošača predviđa pokretanje tužbe u cilju zaštite kolektivnih interesa potrošača, međutim, prva takva tužba je u Srbiji podneta tek 2014. godine i već se suočava sa pravnim izazovima. Kada je reč o vojnim penzijama, Prvi osnovni sud u Beogradu je primio oko 24,000 predmeta tokom 2013. godine, a tokom 2014. godine se očekuje dodatnih 17,000 predmeta. Predsednik suda navodi da iako ovi predmeti nisu složeni, trenutni zakonski okvir zahteva da se sud bavi svakim slučajem pojedinačno, što je opterećujuće za sudije i sudsko osoblje.
  4. Iako spajanje neće biti pogodno u svim predmetima, može biti prikladno u mnogim predmetima.303 Odvojeno rešavanje tužbi i protivtužbi često može duplirati dužinu trajanja spora, jer jedan predmet miruje dok drugi ne bude rešen. U više slučajeva, problem može postati uporan i može ostati ‘zaglavljen’ godinama. Nažalost, AVP ne prati spajanje predmeta, tako da nisu dostupni nikakvi konkretni podaci koji bi omogućili analizu uticaja koji ovaj problema ima.
  5. Postoji nekoliko mogućih razloga zašto spajanje predmeta nije uobičajeno. Prvi, norme produktivnosti za sudije podstiču rešavanje velikog broja predmeta. Ne postoji podsticaj za spajanje predmeta u interesu stranaka, jer bi u tom slučaju sudije udvostručile obim posla, a ne bi imale nikakve koristi od toga. Drugi, advokati možda ne traže spajanje, jer veći broj ročišta povećava njihove račune, a samim tim i njihove prihode. Treći, izgleda da postoji mali broj smernica iz apelacione nadležnosti o tome koja spajanja su adekvatna, zbog čega sudije još više oklevaju.
  6. Podsticanje spajanja odgovarajućih predmeta bi značajno unapredilo proceduralnu efikasnost. U zakonima bi moglo biti propisano spajanje tužbi i protivtužbi na odgovarajući način, a da postupak kompenzacije koja proizilazi iz krivičnih postupaka bude rešavana pred istim sudom. Viši sudovi bi mogli da rade na pružanju širih smernica, a sudije bi mogle biti ohrabrene kroz podsticaje, kao što su norme produktivnosti, koji bi predviđali ‘dodatne nagrade’ za spajanje predmeta na odgovarajući način. Spojeni predmeti bi mogli smanjiti dupliciranje ročišta i omogućiti sudovima da usmere svoje dragoceno vreme na rešavanje suštinskog spora i pružanje pravde strankama. Kroz smanjenje mogućnosti da različite sudije donose različite odluke prema istim zakonima i činjenicama, spojeni predmeti takođe mogu promovisati dosledniji pristup predmetima, smanjenju žalbi i unapređenju konzistentnosti u primeni zakona.

ix. Efikasnost žalbenog procesa i obim ‘recikliranja’ predmeta

  1. Niz problema sa ožalbenim predmetima dodatno ugrožava efikasnost. Mnogi od navedenih podataka su zasnovani na predmetima prve instance, ali su žalbe alarmantno česte u Srbiji.304 Akteri navode da su mnoge žalbe neozbiljne, a advokati ih podnose kako bi pomogli svojim klijentima u odlaganju izvršenja ili radi neke druge proceduralne ili taktičke prednosti.
  2. Prvo, prisutne su određene neefikasnosti u prenošenju predmeta iz prve instance u apelacioni sud. Akteri navode da je za prenošenje predmeta potrebno nekoliko meseci. Često se dešava da predmeti u papirnoj formi budu zagubljeni. Tokom nedavne reorganizacije sudske mreže 2014. godine, na primer, hiljade podnetih žalbi tek treba da budu razmatrane, što izaziva odlaganje za stranke u ovim predmetima. Takve neefikasnosti mogu biti unapređene kroz jednostavno upravljanje predmetima, bolje korišćenje postojećih IKT sistema i povećanu odgovornost među sudijama i sudskim osobljem.
  3. Još jedan uobičajeni problem je učestalost ponovljenih suđenja.305 Kada odluka iz prve instance bude poništena, apelacione sudije skoro uvek šalju predmet na ponovljeno suđenje, umesto da pokušaju da reše predmet.306 Rezultat takvog ponašanja je veliki procenat novoprimljenih predmeta u sudovima prve instance, koji zapravo nisu novi predmeti. Ova praksa je toliko česta da su akteri u Srbiji razvili termin ‘stari novi predmeti’, a to se dešava mnogo češće nego što zakon to zahteva.
  4. Ovakva praksa povećava broj predmeta, duplira obim posla i frustrira korisnike suda i praktičare. Uzastopne žalbe produžavaju trajanje postupka – iz perspektive korisnika suda, a puno trajanje njihovog predmeta može da bude čak dva, tri ili četiri puta duže od pokazatelja za rešavanje predmeta. Recikliranje u tolikoj meri nije uobičajeno u evropskim zemljama.
  5. Sa pozitivne tačke gledišta, problem ‘recikliranja’ opada. Nedavne reforme zahtevaju da predmeti koji se vraćaju na drugu žalbu ne mogu da budu vraćeni na ponovljeno suđenje. Umesto toga, apelacioni sudija mora da zameni ožalbenu odluku svojom odlukom.
  6. Dodatne mere bi mogle još više da podstaknu najefikasniju upotrebu žalbenog sistema i da obezbede da samo ‘teži predmeti’ budu ožalbeni. Mogu se organizovati zajednički sastanci među nižim i apelacionim sudovima radi razmene iskustava o zloupotrebi procesnih pitanja. Novčane kazne bi mogle biti izricane za neutemeljene žalbe, a može biti ohrabreno slanje povratnih informacija od nižih sudova ka višim.
  7. Podaci boljeg kvaliteta su od ključnog značaja. Broj žalbi, pravovremenost žalbi i ishod žalbi moraju biti praćeni. Deo problema je inflacija u broju predmeta, što znači da se predmet koji je ožalben i poslat na ponovno suđenje u AVP navodi kao tri posebna predmeta. Bolje prikupljanje podataka i integracija IKT sistema bi omogućili da žalbe budu detaljno praćene, kako bi se ukazalo na neefikasnosti i kako bi se one rešile.