Home O nama Aktivnosti Dokumenta  Vesti  Funkcionalna analiza pravosuđa Javne nabavke i zaposlenje  Kontakt 

Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji

Procena spoljašnjeg učinka > Kvalitet pruženih pravosudnih usluga

e. Kvalitet donošenja odluka u predmetima

i. Korišćenje standardizovanih alata za pisanje presuda

  1. Ne postoji ni obrazac niti uobičajeni pristup za pisanje presuda. Program stalne obuke Pravosudne akademije za 2014. godinu sadrži komponentu pisanja presuda, ali je obuka uopštena i ne pruža standardizovani pristup. Kao deo početne obuke na Pravosudnoj akademiji, polaznici prolaze obaveznu obuku na temu pisanja različitih vrsta presuda i drugih sudskih odluka u građanskim, vanparničnim, predmetima izvršenja i krivičnim predmetima, a tokom završne evaluacije oni dobijaju ocenu za veštinu pisanja presuda koju im daju njihovi mentori sudije.349 Bilo je i nekih pojedinačnih inicijativa sudija višeg suda u stvaranju i distribuciji njihovih obrazaca. Ipak, četiri Apelaciona suda, VKS ili VSS nisu ponudili nikakav standardizovani pristup. Kao rezultat toga, svaki sudija na drugačiji način piše presudu, često koristeći svoj lični stil ili individualizovani obrazac zasnovan na ličnom iskustvu.
  2. Standardizovanje pisanja presude može doneti značajnu vrednost. Akteri, a posebno advokati, ali uključujući apelacione sudije, navode frustraciju izazvanu različitim stilovima, strukturom i metodologijama koje sudije primenjuju, kao i različitim kvalitetom presuda. Po njihovom mišljenju, standardizovaniji pristup – barem što se tiče strukture presuda – bi pomogao čitaocima da prate obrazloženje sudije u datom slučaju.
  3. Odsustvo standardizovanog pristupa pisanju presuda ima domino efekat, izazivajući nedostatak standardizacije u drugim rutinskim dokumentima. Na primer, ne postoji standardni obrazac za pisanje pravnih podnesaka, a svaki advokat usvaja sopstveni stil.350

ii. Usklađenost donošenja odluka sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima

  1. Odluke ESLJP pružaju indikaciju kvaliteta pravosudnih usluga u Srbiji u pogledu standarda ljudskih prava navedenih u EKLJP. Međutim, procene protiv ovog pokazatelja treba tretirati sa rezervom iz nekoliko razloga.
    1. Postoji duga vremenska distanca između povrede prava i utvrđivanja te povrede prava od strane ESLJP. Postoji nekoliko razloga za to, uključujući vreme potrebno da se iscrpe svi lokalni pravni lekovi, ali takođe i značajan broj zaostalih predmeta u Strazburu. Kao rezultat toga, učinak u odnosu na ovaj pokazatelj predstavlja dobar pokazatelj uspešnosti u prethodnom periodu u smislu usklađenosti sa EKLJP, ali možda ne odražava dobro trenutni kvalitet usluga u pravosuđu.
    2. Podaci mogu biti netačni, jer neke žrtve povrede prava verovatno koriste ESLJP više u odnosu na druge. Neke interesne grupe, kao što su sindikati, finansiraju pravne troškove podnosilaca predstavki pred ESLJP, te stoga vrste sporova koje oni iznose pred sudom mogu biti previše zastupljene. Suprotno tome, malo je verovatno da će siromašni optuženici koji nemaju pravnog zastupnika i koji nemaju dovoljno sredstava za pravnog zastupnika pred domaćim sudovima, nastaviti svoj spor u Strazburu.
  2. Statistički podaci ESLJP u Strazburu ukazuju da se pravosudni sistem u Srbiji bori da bude u potpunosti usklađen sa standardima EKLJP. Broj predmeta u kojima je utvrđeno da je Srbija povredila pravo na pravično suđenje u razumnom roku i sličnih zaštita prema EKLJP beleži porast u periodu između 2010. i 2013. godine. Od ukupnog broja od 69 presuda Suda gde je utvrđeno postupanje Srbije u suprotnosti sa EKLJP, 17% je vezano za pravo na pravično suđenje, a 10% za trajanje postupka. 25% povreda tiče se neuspešnog izvršenja konačne sudske ili upravne odluke. Druge povrede su utvrđene za pravo na delotvoran pravni lek. Srbija je takođe proglašena krivom za nedostatak delotvorne istrage i nehumanog ili ponižavajućeg postupanja.
  1. Takođe je primetan porast u ukupnom broju nerešenih predmeta iz Srbije pred ESLJP. Srbija trenutno pred sudom ima najveći broj predmeta u toku u odnosu na populaciju (11.3% predmeta u 2013. god), a prevazilaze je samo zemlje sa više stanovnika kao što su Rusija (16.8 %), Italija (14.4%) i Ukrajina (13.3%). Od 2011. godine, broj predmeta u toku se povećao sa 6,752, na 10,053 u 2012. godini i na 12,569 u 2013. godini. Međutim, usled povećanog broja zaostalih predmeta u Sudu, podaci o rešenim podnescima su znatno niži i kreću se od 461 u 2011. godini, 1,637 u 2012. godini i 3,887 u 2013. godini. Skoro 97% rešenih podnesaka je proglašeno neosnovanim ili su odbačeni.
  1. Samo mali broj predstavki rešenih presudom rezultiralo je presudama koje su utvrdile najmanje jednu povredu članova EKLJP (8 od 12 u 2011. godini; 10 od 39 u 2012. godini; 21 od 193 u 2013. godini). Među ovim presudama, Sud najčešće utvrđuje povredu prava na pravično suđenje.
  2. Primetan je porast broja prijateljskih poravnanja. U 2011. godini je postignuto ukupno 49 prijateljskih poravnanja, ali je do 2013. godine ovaj broj porastao na 679. Ovo predstavlja efikasan način na koji vlasti Srbije mogu da reše pitanja bez potrebe da predmeti idu na ročišta.353 Pregovori o prijateljskom poravnanju predstavljaju korisnu strategiju države u sporovima, s obzirom da naknade za nematerijalnu štetu mogu biti prilično visoke. Prijateljsko poravnanje je takođe dobro i za podnosioce predstavki, jer sprečava dalje odugovlačenje u rešavanju njihovih predmeta i dobijanju nadoknade.
  1. Neusklađenost se može utvrditi u ograničenom broju vrsta predmeta, što ukazuje na specifične probleme. Među predmetima vezanim za povredu prava iz Člana 6, nekoliko predmeta je trenutno u postupku, a pre svega su to žalbe vezane za restrukturiranje državnih preduzeća i isplatu dnevnica za učesnike rata. Ovo pokazuje da neusklađenost nije sistemska, a da problematične oblasti mogu biti rešene kroz ciljane intervencije.

Okvir 11: Član 6, EKLJP

Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti iz celog ili iz dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u dekokratskom društvu, kad to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.

Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:

  1. da u najkraćem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega;
  2. da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;
  3. da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju;
  4. da ispituje svedoke protiv sebe i da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega;
  5. da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.

  1. 5,500 od 12,569 nerešenih podnesaka odnose se na nedoslednu primenu zakona, što je uobičajena povreda. 5,500 podnesaka je zasnovano na sličnom scenariju, tačnije činjenici da Srbija duguje isplatu dnevnica učesnicima rata za njihove usluge 1999. godine, gde mnogi rezervisti nisu plaćeni, dok su rezervisti koji žive u sedam opština plaćeni, navodno zbog pritiska izvršne vlasti.355 Nakon razmatranja merituma vodećeg predmeta, Sud je naložio Vladi Srbije da preduzme sve odgovarajuće mere kako bi obezbedila nediskriminatornu isplatu dnevnica svima koji na to imaju pravo. Izgleda da je ova neusklađenost više posledica fiskalnih, a ne pravnih aspekata.
  2. Sa oko 2,400 nerešenih predmeta u 2012. godini, drugi uobičajeni tip povrede vezan je za neizvršenje konačnih presuda protiv društvenih preduzeća. Između 2004. i 2009. godine, ESLJP je doneo niz presuda 356 u kojima je utvrđena povreda prava podnosioca na pravično suđenje usled propusta srpskih vlasti da preduzmu odgovarajuće mere potrebne za izvršenje presuda donetih pred domaćim sudovima, a koje nalažu društvenim preduzećima da zaposlenima isplate zaostale zarade i doprinose. U 2010. godini je doneto oko 3,570 presuda pred domaćim sudovima protiv društvenih preduzeća, u ukupnom iznosu od oko 2.7 milijardi RSD (troškovi i kamata nisu uključeni). Komitet ministara Saveta Evrope je stoga odlučio da prati sprovođenje opštih mera za rešavanje ovog konkretnog pitanja.357 Komitet je zatražio od srpskih vlasti da se utvrdi tačan broj neizvršenih odluka za ovu vrstu predmeta. U martu 2012. godine, Vlada Srbije je donela uredbu kako bi se registrovale konačne odluke kojima se nalaže društvenim preduzećima da zaposlenima isplate zaostale zarade, što je dovelo do oko 55,000 podnetih zahteva od septembra 2012. godine. Ova skala ukazuje da osnovni problem može biti primarno fiskalne i ekonomske prirode, a ne ukorenjena diskfunkcija pravosudnog sistema.
  3. Tu su takođe i pritužbe u vezi prekomerne dužine drugih vrsta postupaka, ali u manjem broju. U 2010. godini je bilo oko 294 nerešenih podnesaka pred ESLJP koji se odnose na dužinu trajanja drugih vrsta postupaka. Prekomerna dužina postupka više pogađa građanske nego krivične predmete. Primeri vrsta predmeta uključuju predmete za određivanje starateljstva nad decom, gde preterano odugovlačenje može učvrstiti postojeću situaciju i na taj način kršiti prava.358
  4. Srpske vlasti su pozvane da sprovedu niz opštih mera, a ostvaren je značajan napredak u mnogim zakonodavnim merama. Ustav je izmenjen kako bi garantovao pravo na pravično suđenje. Zakonodavne mere uključuju izmene i dopune Porodičnog zakona kako bi obezbedile da sporovi koji uključuju decu budu rešeni po hitnom postupku. Donet je Zakon o posredovanju - medijaciji. Zakoni o građanskom postupku i povezana regulativa su izmenjeni kako bi se unapredilo uručivanje sudskih dokumenata.
  5. Primena nezakonodavnih mera je bila šarenolika. Napori da se smanji broj zaostalih predmeta se nastavljaju, ali još uvek nije uveden sistem za ponderisanje predmeta. Mreža sudova je reformisana, a automatska obrada predmeta (AVP) u sudovima u Srbiji je u toku, ali još uvek nije završeno uvođenje IT mreže. Uvedena je stalna obuka kao uslov za imenovanje sudija, ali ta stalna obuka nije sveobuhvatna.
  6. Reforme za sprovođenje opštih mera se nastavljaju, mada je njihov uticaj na efektivnu usklađenost sa EKLJP nepoznat. Polazna tačka i ciljevi ovih reformi nisu mereni, a nije nadgledan ni njihov uticaj. Iako je namera pravnih reformi dobra, mnogo toga će zavisiti od implementacije, a dok je uticaj verovatno pozitivan, teško je reći u kojoj meri taj uticaj doprinosi boljoj usklađenosti sa razumnim vremenskim zahtevom.
  7. Od januara 2014. godine, građani Srbije su sada u mogućnosti da podnesu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku pred sudovima opšte nadležnosti. Nedavne izmene i dopune Zakona o uređenju sudova 359 uvode ovaj novi mehanizam za zaštitu ljudskih prava u pravni sistem Srbije. Prema novim pravilima, sudovi druge instance sada mogu da utvrde da li je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, nalože isplatu naknade i utvrde rok u kome prvostepeni sud mora da donese odluku. Nezadovoljne stranke mogu na kraju da podnesu žalbu Vrhovnom kasacionom sudu. 360
  1. Na prvi pogled novo zakonodavstvo odaje utisak agresivnih reformi – inicijative da se ‘stane na put sporim sudijama’ i unapredi efikasnost u procesuiranju predmeta. Ovaj mehanizam je zasnovan na sličnim reformama koje su sprovedene u Italiji (Pinto zakon)361 , a takođe se primenjuju u Hrvatskoj, Rumuniji i Sloveniji. Akteri u Srbiji navode da nedavne reforme stvaraju atmosferu ‘strožijeg kažnjavanja’ i da se redovnim izveštavanjem o zaostalim predmetima i suđenjima u razumnom roku vrši pritisak na sudije da rešavaju starije predmete. Da li će ovaj napor dovesti do željenih rezultata, ipak, još uvek nije sigurno.
  2. Na osnovu iskustava drugih evropskih zemalja, postupci u stilu Pinto zakona su pokazali različite rezultate. Umesto da dovedu do ubrzanja sudskih postupaka i smanjenja broja zahteva pred ESLJP, u Italiji su ovakvi postupci doveli do povećanja broja predmeta u već opterećenim domaćim sudovima, kašnjenja u plaćanju kompenzacija i dužeg trajanja postupka.362 Zakon je privremeno smanjio broj podnesaka pred ESLJP, jer su propisani dodatni načini za korišćenje lokalnih pravnih lekova. Međutim, do kraja 2011. godine, oko 5,000 od 14,500 nerešenih predmeta pred ESLJP protiv Italije su se odnosili na tzv. ‘Pinto postupke’.363 Pored toga, u 2011. godini, italijanska vlada je isplatila €200 miliona kao novčanu naknadu oštećenima, što je iznos koji je umesto toga mogao biti iskorišćen za sprovođenje neophodnih institucionalnih reformi i unapređenje efikasnosti pravosudnog sistema u celini.364 Reforme u Pinto stilu dobro funkcionišu u sistemima koji su generalno dobri i gde je kršenje prava na suđenje u razumnom roku izuzetak koji se može pripisati neodgovarajućem upravljanju pojedinačnog predmeta.365 Pravni lekovi kao što je predlog za postavljanje roka ili nadzorna žalba takođe funkcionišu bolje od novčane nadoknade. Međutim, ukoliko pravosuđe pati od obimnog i uopštenog broja zaostalih predmeta u sudovima, ovi postupci bi možda delovali kao suviše prost mehanizam reforme. U takvim uslovima, pravni lek ima efekat da dozvoljava strankama da ‘idu preko reda’ (direktno, kroz stavljanje predmeta na listu prioriteta ili indirektno, kroz postavljanje rokova koji, zbog postojećeg broja zaostalih predmeta, ne bi bili ispunjeni, osim ako sudija da prioritet tom predmetu u odnosu na druge). Ovakvo postupanje, međutim, ugrožava pravo na jednakost pred zakonom i dovodi do situacije gde druge stranke u sporovima duže čekaju da dođu na red.
  3. Postoji rizik da će nedavne reforme u Srbiji dovesti do neželjenih rezultata, sličnih iskustvu Italije. Akteri su naveli u razgovoru sa timom Funkcionalne analize da ovaj dvostruki sistem stvara konfuziju među advokatima i strankama i da je otvorio nove puteve za proceduralne zloupotrebe od strane advokata koji traže prednost u razdvajanju radi ostvarivanja taktičke prednosti. Ovaj dvostruki sistem takođe veštački naduvava broj predmeta i obim posla, a neki ukazuju da ovakav sistem predstavlja dobar izgovor za više sudove da generišu zaostale predmete i produžavaju vreme rešavanja spora. Još uvek je rano da se proceni uticaj ovih reformi, ali one moraju biti pažljivo praćene kako bi se merili njihovi rezultati i kako ove reforme ne bi ometale sudove u obavljanju njihove osnovne funkcije rešavanja sporova stranaka.

iii. Odloženo gonjenje kao alternativna sankcija

  1. Upotreba odloženog gonjenja postaje sve češći izbor za alternativne sankcije u krivičnim predmetima.366 U studiji iz 2012. godine, odloženo gonjenje je uglavnom primenjivano za zločine koji ugrožavaju javni saobraćaj, neplaćanje alimentacije i uništenje i oštećenje tuđe stvari.367 U gotovo dve trećine predmeta odloženog gonjenja (63.5 procenata), izrečena je sankcija plaćanja novčanog iznosa humanitarnoj organizaciji, fondu ili javnoj instituciji. U oko jedne četvrtine (23.7 procenata) predmeta odloženog gonjenja, sankcije su bile usmerene ka ispravljanju štetne posledice izazvane izvršenjem krivičnog dela ili obeštećenje nastale štete. Plaćanje alimentacije je bilo ređe u samo 5 procenata ovih predmeta, učešće u psiho-socijalnom lečenju u samo 1.7 procenata predmeta i društveno-koristan rad u samo 1.3 procenata predmeta.

Okvir 12: Kako odloženo gonjenje funkcioniše u praksi u Srbiji?

Ova praksa se često naziva ‘načelo oportuniteta’ i ovlašćuje javnog tužioca da odloži gonjenje u određenoj vrsti predmeta* i na taj način ih preusmeri izvan sudskog sistema, nudeći osumnjičenima alternativne uslove umesto izricanja presude. Ti uslovi mogu obuhvatati jedan ili više sledećih uslova:

  1. otklanjanje štetnih posledica nastalih izvršenjem krivičnog dela ili naknada pričinjene štete;
  2. plaćanje određenog iznosa u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove;
  3. obavljanje određene društveno korisne usluge ili humanitarni rad;
  4. ispunjavanje dospelih obaveza izdržavanja;
  5. podvrgavanje terapiji odvikavanja od alkohola ili opojnih droga;
  6. podvrgavanje određenim psiho-socijalnim tretmanima, radi otklanjanja uzroka nasilnog ponašanja; ili
  7. poštovanje obaveze utvrđene pravosnažnom sudskom odlukom, odnosno poštovanje ograničenja utvrđenog pravosnažnom sudskom odlukom.

U praksi, tužilac određuje rok u kome se odlaže krivično gonjenje (što ne može biti duže od godinu dana), u kome osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze. Ukoliko osumnjičeni ne ispoštuje uslove, tužilaštvo automatski ponovo pokreće proceduru prikupljanja papirologije. Nadležnost za nadzor nad ispunjavanjem obaveza ima poverenik iz organa uprave nadležne za poslove izvršenja krivičnih sankcija, u skladu s propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa.

* Tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela kažnjiva novčanom kaznom ili kaznom zatvora do pet godina. Odloženo gonjenje nije dostupno u određenim vrstama predmeta, kao što je nasilje u porodici.

  1. Odloženo gonjenje potencijalno nudi niz pogodnosti za kvalitetno izricanje kazni. Ono omogućava počiniocu da ostane u zajednici i izbegne prekid porodičnih veza i obaveza, dok istovremeno ispravlja štetu nanetu žrtvi i/ili doprinosi zajednici. Omogućavanjem određenih oblika lečenja, kao što su psiho-socijalno lečenje ili lečenje zavisnosti od droga ili alkohola, odloženo gonjenje se bavi uzrokom krivičnom dela i promoviše prevenciju zločina i rehabilitaciju i reintegraciju počinioca u zajednicu.368 Međutim, na ovaj pojam neki gledaju kao na ‘privilegiju’ – način da se isplati kazna ili čak isplati država.
  2. Odloženo gonjenje još uvek nije ispunilo svoj potencijal, jer poverenička služba koja vrši nadzor nad ovim predmetima nema dovoljne kapacitete. Povereničkoj službi, posebno, nedostaje geografski domet, sa samo 15 kancelarija u 26 regiona viših sudova. Kao rezultat toga, primena odloženog gonjenja nije dosledna na čitavoj teritoriji. U nekim mestima, okrivljenima je dostupno odloženo gonjenje, dok u drugim mestima to nije slučaj, iz prostog razloga što žive u mestu gde ne postoji kancelarija poverenika iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenja krivičnih sankcija (ili još gore, neki okrivljeni možda imaju pristup odloženom gonjenju, ali se ta sankcija ne nadzire niti izvršava). Dalje, povereničkoj službi nedostaju institucionalni mehanizmi i osoblje za efikasan nadzor nad primenom sankcija. Ovo objašnjava zašto donacije (kojima se lako upravlja) predstavljaju najveći deo sankcija, dok su psiho-socijalna terapija i društveno koristan rad retko primenjivane sankcije, iako spadaju u uslove koji mogu da proizvedu najpraktičniju korist za rehabilitaciju okrivljenog i njegovu/njenu reintegraciju u zajednicu. Sa uvođenjem novog ZKP i Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, planirano je proširenje uloge povereničke službe, sa kancelarijama širom zemlje. Ova mera će možda povećati korišćenje odloženog gonjenja, posebno u slučaju društveno korisnog rada i tretmana. Finansiranje će takođe biti potrebno, kako bi se omogućilo povereničkoj službi da ispuni ovu važnu ulogu, i to treba da bude obezbeđeno.
  3. Ipak, neki aranžmani na lokalnom nivou već funkcionišu dobro. Određeni broj osnovnih sudova i osnovnih javnih tužilaštava su preduzeli inicijativu da rade zajedno sa lokalnim institucijama, kao što su bolnice, centri za lečenje i humanitarne organizacije, radi razvijanja Memoranduma o razumevanju, koji razrađuje protokole za primenu u određenim slučajevima.369 Na primer, Osnovno javno tužilaštvo u Vršcu je u razgovoru sa timom Funkcionalne analize navelo da ovi Memorandumi o razumevanju funkcionišu dobro iz dva razloga: prvo, zbog njihove lokalne prirode, relevantna tela pronalaze praktične načine za saradnju i rešavanje uskih grla. Drugo, Memorandume o razumevanju potpisuju rukovodioci lokalnih organizacija, kao što je direktor lokalne bolnice i predsednik osnovnog suda, što omogućava saradnju na nivou primene.
  4. U budućnosti bi aranžmani odloženog gonjenja imali koristi od veće podrške u okviru pravosudnog sistema. Povećan kapacitet povereničke službe bi trebalo da pomogne tužiocima da ponude širi spektar uslova. Dalje, RJT može da izda detaljnije instrukcije, uključujući podsticaje za korišćenje odloženog gonjenja u određenim vrstama predmeta ili kod određenih osumnjičenih (kao što su mladi ili marginalizovane grupe), i da proširi korišćenje odloženog gonjenja izvan uplaćivanja sredstava na proaktivnije napore za rehabilitaciju. Povećanje javne svesti o odloženom gonjenju bi takođe pomoglo da se smanje zablude o njemu kao ‘privilegiji’, uz istovremeno naglašavanje koliko je važno da žrtve budu obeštećene, a da učinioci prođu rehabilitaciju i reintegraciju u interesu zajednice.
  5. Odloženo gonjenje i sporazum o priznanju krivice nažalost ne postoje u prekršajnim sudovima, jer tužioci retko kad rade na prekršajnim predmetima. Ipak, ovaj pristup bi bez sumnje bio dobar za ove vrste manjih predmeta, posebno u slučajevima kada su izgledi za pokajanje i rehabilitaciju počinioca u ranoj fazi veliki. U odsustvu ovih mehanizama, potrebno je ojačati alternativne sankcije u prekršajnim sudovima, kako bi se prekršajnim sudijama obezbedila fleksibilnost u izdavanju naloga radi povećanja izgleda za rehabilitaciju i reintegraciju.370

iv. Sporazum o priznanju krivice

  1. Sporazum o priznanju krivice pruža mogućnost tužiocima da pregovaraju o optužbi i kazni u zamenu za priznanje krivice od strane optuženog. Sporazum o priznanju krivice se posmatra kao alat koji će omogućiti delotvorno i efikasno rešavanje predmeta na način koji smanjuje opterećenje sudova i tužilaca, oslobađajući tako njihovo vreme i resurse koji mogu biti posvećeni sporovima.
  2. Još uvek je suviše rano da se proceni delotvornost sporazuma o priznanju krivice u Srbiji. Koncept je uveden kroz izmene ZKP usvojene 2009. godine, a dodatno je ojačan daljim izmenama i dopunama ZKP u 2013. godini. Primena novog ZKP će omogućiti takve procene u narednim godinama.
  3. Neki akteri već primećuju da bi sporazum o priznanju krivice mogao biti efikasniji. Advokati tvrde da zamenici tužilaca nemaju dovoljnu autonomiju za donošenje odluka, a da njihov interni proces odobravanja produžuje proces sporazuma. Neki tužioci su takođe primetili da je interni proces dobijanja odobrenja ponekad komplikovan, ali da će nedavno izdate instrukcije RJT pomoći u budućim slučajevima. U međuvremenu, drugi tužioci navode da sporazum o priznanju krivice nikada neće dostići svoj pun potencijal sve dok kaznene politike ne budu strožije.371 Prema njihovom argumentu, blage kazne, uključujući i kazne koje idu ispod minimuma, ‘izbijaju argumente iz njihovih ruku’ i podrivaju sposobnost tužilaca da ispregovaraju efikasan i delotvoran ishod.
  4. Podaci o broju sporazuma o priznanju krivice kao procenat krivičnih predmeta nisu dostupni. Podaci u ovoj oblasti bi bili korisni za merenje predviđenog efekta reformi, kao i radi identifikacije budućih unapređenja.
  5. Jasno je da sporazumi o priznanju krivice postaju sve češći u Srbiji. Tokom 2012. godine, Više i Osnovno javno tužilaštvo, Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilac za ratne zločine su zaključili sporazum o priznanju krivice sa ukupno 869 optuženika (što predstavlja povećanje od 100% u odnosu na 2011. godnu). Od ukupnog broja zaključenih sporazuma o priznanju krivice u 2012. godini, sud je usvojio 706 sporazuma, što predstavlja rast od 97.20% u poređenju sa 2011. godinom, dok su ostali sporazumi verovatno još uvek nerešeni pred sudom. Sporazum o priznanju krivice je dodatno proširen nakon stupanja na snagu novog ZKP u oktobru 2013. godine. Prema statističkim podacima RJT, u februaru 2014. godine je potpisano 100 sporazuma više nego u januaru 2014. godine, što ukazuje na jačanje trenda potpisivanja sporazuma o priznanju krivice.
  6. Suprotno tome, došlo je do zanemarljivog porasta sporazuma o priznanju krivice u prekršajnim sudovima. Za tri godine, otkako su uvedene reforme u skladu sa novim Zakonom o prekršajima, samo jedan sporazum o priznanju krivice je potpisan u Vojvodini u novembru 2013. godine. Ovo nije dobro, jer sporazumi o priznanju krivice mogu biti posebno korisni u rešavanju predmeta vezanih za prekršaje u oblasti poreza i carine. U avgustu 2014. godine su uvedene izmene radi podsticanja sporazuma o priznanju krivice u prekršajnim predmetima, uz nadu da će doći do povećanja ovih sporazuma u datoj oblasti.372
  7. Potrebno je prikupiti dovoljan broj podataka i vršiti nadzor kako bi se omogućila procena delotvornosti. Sporazumi o priznanju krivice moraju biti nagledani i praćeni prema broju ponuđenih i potpisanih sporazuma, krivičnih dela i lokacija, odluka suda za usvajanje ili odbacivanje i, najvažnije, prema razlozima za odbijanje. Vremenom će takvi podaci omogućiti bolju analizu delotvornosti. Stavovi ključnih aktera u postupku takođe treba da budu zabeleženi, kako bi se detaljno uskladila implementacija.

v. Kvalitet u izricanju kazni

  1. Nekoliko aktera navodi da je kvalitet pravosuđa potkopan blagim i nepredvidivim donošenjem odluka. Nisu prikazani nikakvi kvantitativni podaci koji bi podržali ovakav stav, a tim Funkcionalne analize nema informacije da se takvi podaci prikupljaju u pravosudnom sistemu.
  2. Krivični zakoni često uključuju široke raspone kazni, dozvoljavajući tako sudijama da donose diskrecione odluke. Uprkos tome što je za određena krivična dela propisan obavezni minimum kažnjavanja, akteri tvrde da se propisani minimum ne primenjuje uvek u praksi. Na primer, tokom 2013. godine u nekoliko predmeta u vezi sa korupcijom u prekršajnim sudovima izrečene su kazne ispod obaveznog minimuma.
  3. Nekoliko tužilaca navodi da sudije rutinski teže blažoj strani u rasponu kazni. Neki tvrde da ta blagost predstavlja odgovor na nedozvoljeni uticaj ili korupciju. Drugi ukazuju da loša infrastruktura i nedostatak sigurnosti u sudovima imaju negativan uticaj na sudije i javne tužioce.373
  4. Advokati, sa druge strane, tvrde da blagost ne predstavlja toliki problem koliko je problem nepredvidivost. Prema ovom razmišljanju, slične vrste optuženih u sličnim vrstama predmeta mogu dobiti različite kazne, neke kazne su blaže od drugih, dok je kod drugih izrečena kazna predmet volje predsedavajućeg sudije.
  5. Akteri takođe ističu da se, u retkim slučajevima kada se primenjuju vanzavodske sankcije, izricanje presude nadgleda i primenjuje na neujednačen i neadekvatan način. Ovo je delimično posledica nedovoljnog geografskog dometa i institucionalnih mehanizama i kapaciteta odgovornost povereničke službe.374 Šteta što je takva situacija, imajući u vidu hroničan problem pretrpanih zatvora u Srbiji.375 Povereničkoj službi su potrebni fleksibilniji aranžmani u zapošljavanju, kako bi mogla da pruža usluge malim urbanim centrima i ruralnim zajednicama u svakoj sudskoj oblasti.
  6. Percepcija popustljivosti i nepredvidivosti dovodi do žalbi u krivičnim postupcima. Žalbe protiv izrečene kazne su mnogo češće u odnosu na žalbe protiv presuda. RJT nalaže tužiocima da ulažu žalbe protiv blagih kazni, što doprinosi relativno velikom broju žalbi podnetih od strane tužilaca. U međuvremenu, advokati navode da savetuju svojim klijentima da ‘bace kocku’ i žale se na odluku, ‘jer nikada ne znate kako će apelacioni sud odgovoriti’.
  7. U budućnosti bi tužioci mogli da imaju konstruktivniju ulogu u davanju preporuka sudijama u smislu izricanja kazni. U naprednim pravosudnim sistemima, uobičajeno je da tužilaštva prikupljaju informacije o praksama i trendovima u izricanju kazni, koje tužioci zatim koriste kako bi upotpunili svoje preporuke za izricanje kazne. Ovo je ‘lakši’, ali često i delotvorniji način da se vremenom dostigne doslednija praksa u izricanju kazni, na koje se sudije i drugi akteri često oslanjaju, formalno i neformalno. Jednostavan metod je kreiranje rezimiranih tabela, koje navode kazne koje su sudovi izricali o određenim vrstama predmeta prethodnih godina, kao i ključne olakšavajuće ili otežavajuće okolnosti u određenim slučajevima. Vremenom bi takve tabele pružale veliki broj detalja i trendova, koji nijansiraju širok spektar kazni. Tabele kazni bi mogle da postanu koristan alat za tužioce u procesu razmatranja kazni, a RJT bi trebalo da razmisli o razvijanju takvih tabela.
  8. Takođe, moguće je uraditi više radi promovisanja alternativnih sankcija, uključujući vanzavodske sankcije, društveni rad, kućni pritvor i psiho-socijalnu terapiju. Kao što je već navedeno u odeljku odloženog gonjenja, izgledi za rehabilitaciju i reintegraciju u okviru ovakvih aranžmana kazni obećavaju, a aranžmani za odloženo gonjenje mogu da budu primenjeni prema analogiji alternativnih sankcija kako bi se povećao ukupan kvalitet izricanja kazni u srpskom pravosuđu. Dalje, među onima koji smatraju društveni rad neprivlačnim bi se moglo povećati izvršenje novčanih kazni. Usvajanje podzakonskih akata i propisa na ovu temu, uz adekvatnu obuku, bi pomoglo pravosuđu da češće koristi alternativne sankcije.
  9. U prekršajnim sudovima bi alternativne sankcije mogle da budu više korišćene nego što je trenutno slučaj, kako bi promovisale rehabilitaciju za manje prekršaje. Nedavne zakonodavne izmene su uvele prekršajne naloge, mada su se oni do sada koristili samo za novčane kazne. Možda je moguće da se ovaj novi instrument proširi na druge vrste sankcija kako bi se unapredila svrsishodnost izricanja kazni u prekršajnim predmetima.